Pre nekoliko dana, Lana del Rej je napunila četrdeset godina. Meni to zvuči gotovo neverovatno, ali, sa druge strane, ni ja nisam tako mala kao što sam bila kada sam prvi put čula “Video Games”. Kada kažem mala, onda zaista mislim mala, jer sam imala četrnaest godina. Drugarica i ja smo sedele i gledale “Tračaru”, a onda, negde u pola scene u kojoj su se Čak i Bler svađali, čula sam prvi put baršunaste, setne tonove Laninog glasa. To je bila ljubav na prvo slušanje i ostalo je istorija.
Kao u nekom lošem filmu iz dvehiljaditih, tog leta sam otišla u London i kupila: Guess novčanik, Abercrombie and Fitch duks, Juicy Couture torbu i album “Born to Die” na CD-u (da, potrošila sam svu ušteđevinu koju mi je baka krišom doturala godinama unazad).
Legendarni kaver albuma je, verujem, i vama više nego poznat. Lana stoji ispred ograde, iza nje je plavo i sunčan dan, ozbiljnog je lica, a fotografija aludira na motive slike “Američka gotika” Granta Vuda. Nešto me je tu naprečac osvojilo i postala sam najveći fan Lane del Rej. Napominjem, a to znate već od pre (ako ste čitali moje tekstove), ja nikada nisam bila fan ničega, kul stvari me nisu mnogo zanimale. Ali otkrivanje Lane del Rej je bilo magično.
Tako je Amerika ušla u moj život na velika vrata. Ja, do tada fanatični čitalac francuskih romana iz devetnaestog veka, ušla sam u apsolutno opsesiju Amerikom. Svako ko je ikada slušao Lanu zna da je Amerika njena jedna, jedina i primarna ljubav. I tu vrstu patriotizma, tako otvorenog i beskompromisnog, ali nikako slepog, nisam videla nigde u životu.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
