Prvi: Ljudi koji gledaju krave
Bio je petak, i bio je kraj marta, isto kao što je pre dvadeset i pet godina bio utorak i početak novembra, onda kada sam prvi put došao ovde, ali sada sam ponovo stigao u Belađo, dakle drugi put, oko deset sati uveče, izašao sam odmah iz automobila na Pjaci dela Kijeza, nisam ni izvadio stvari, prešao sam preko trga, prešao i uzanu ulicu, i otvorio sam vrata kafeterije “Sport”. Sančo, fotograf, moj prijatelj sa kojim sam doputovao, ostao je kod automobila i premeštao nešto u gepeku, preturao je svoju opremu i flaše sa vodom i konzerve. Za stolom, gde sam voleo da sedim, odmah levo pored vrata, nije sedeo niko, ali za stolom kod stuba je sedelo nekoliko meštana, njih četvorica, to su bili jedini gosti u baru. Iza šanka se pojavio stariji čovek, u plavom džemperu sa izbačenim crvenim kragnama od košulje, i odmah sam ga prepoznao, isti osmeh i izraz lica, i naočare, prišao mi je i pitao nešto na italijanskom, onda sam ja njega na engleskom pitao:
– Augusto?
– Jeste, ja sam.
– Bio sam ovde pre dvadeset i pet godina, gore na brdu, u vili Serbeloni, obećao sam ti fotografije i nisam ti nikada poslao.
– Gore na brdu, u vili Serbeloni?
– Tako je, čekaj da ti pokažem.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
