Sasvim jasno se sećam prvog susreta sa Martom i njenim muziciranjem. Rano proleće 1982, pomalo skrajnuto pozorište na periferiji Pariza u kome je često radio Lindzi Kemp, u Srbiji poznat po spektakularnom gostovanju na BITEF-u i “Salominom igrom” sa ogromnim pitonom na sceni Ateljea 212.

Pozorište nije bilo u savršenom stanju, pomalo oronulo, ali lepe akustike, sa odličnim klavirom. Marta se koji mesec pre javno posvađala sa Rostropovičem, koji nije dopustio na svom takmičenju da u finale uđe veoma talentovani mladi čelista – Miša Majski.

Marta je uzela Mišu pod svoje okrilje i zakazala u pariskom skrajnutom pozorištu šest poslepodnevnih koncerata sa dva resitala čija su okosnica bila dva velika dela, Frankova sonata i Šubertova “Arpeđone”-

Publike nije bilo previše, ni na jednom koncertu nije bilo više od 250 ljudi. Bila je to nezaboravna lekcija iz kamerne muzike, ja sam odslušao svih šest koncerata, a nakon pretposlednjeg sam smogao hrabrosti da priđem umetnicima, da ih upoznam. Nezaboravan je način na koji me je Marta odmerila pogledom. Odmah me je pitala zbog čega dolazim, da li sam čelista? Videla je da sam svakog dana bio na koncertima. Nekako je sa iznenađenjem prihvatila da ja sviram flautu?! Bila je prijatno iznenađena i tako smo na neki čudan način sklopili neobičnu vrstu poznanstva.

Slušao sam Martu mnogo puta pre no što sam zasvirao sa njom kao član Beogradske filharmonije, na BEMUS-u, u Sava centru 2004. godine. Nezaboravan ostaje Ravelov koncert u Plejelu, sa 4 bisa i čudesni Šopen e-moll u Hamburgu, sa Montrealskim orkestrom i Šarlom Ditoa (jedan od Martinih muževa).

Čini mi se da i dan danas u svesti nosim svaku notu koju je odsvirala te večeri. Ipak, nekako životno antologijski koncert sam doživeo sa Martom i Kremerom u Karnegi holu 1987. godine. Dve Šumanove sonate, Bartok i Janaček, uz sedam biseva, poslednji je bio drugi stav Franka. Nezaboravno – za ceo život!