Doneo je mom životu mnogo više radosti nego neki moji istomišljenici – bila je poruka koju sam nedavno, po smrti jednog muzičara, a svi znamo kog, poslala prijatelju. I to je velika istina, bar u mojim koordinatama sad, u ovoj zrelosti. Ništa drugačije nije bilo kod mojih prijatelja koji su se ničice (reč za koju sam prvi put kao dete čula upravo iz pera tog muzičara) opraštali od njega, sa većim ili manjim ogradama.
Bilo je komentara o ulasku i izlasku iz legende, o prvom delu karijere koji je za poštovanje, i drugom u kome su javno delovanje i borba na pogrešnoj strani u drugi plan stavili muziku. I u tom drugom delu, za koji se takođe debatuje kad je tačno počeo, ne može da se kaže da nije bilo velikih pesama.
Bilo ih je, itekako. Samo tad nismo mogli stopostotno da stanemo iza celokupnog lika, dela i aure umetnika, pa nam je to kvarilo sreću. Nekima je i imponovalo. Ali zanimljivo, mnogo ljudi, za koje nisam mislila da će išta napisati na svojim inače puritanski čistim društvenim mrežama, imalo je potrebu da se oglasi po saznavanju o smrti kantautora.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
