Muzički biografski filmovi su kategorija filmova koji me verovatno najmanje uzbuđuju i retko imam želju da ih gledam. Skoro svaki od njih prati isti šablon koji izgleda ovako – prvo se prikazuju rani i skromni počeci nekog umetnika, i njihova kreativnost koja ne može da dođe do izražaja.
Zatim sledi vrtoglavi uspon i dani slave, koje obavezno prati isto tako vrtoglavi pad zbog popuštanja pod velikim pritiscima, obično praćen odavanju porocima i drugim vrstama destruktivnog ponašanja.
Kada umetnik dođe do krajnjeg dna, onda obično pronalazi neku inspiraciju na neočekivanom mestu, i film se trijumfalno završava velikim povratkom na vrh. Zbog toga su ovi filmovi obično neopisivo dosadni. Druga stvar koja me obično nervira je kada se pravi film o nekome ko je još uvek živ. Ne znam zašto, ali to uvek deluje nekako suvišno i neukusno.
Zašto sam onda uopšte gledao film o Bobu Dilanu i zašto pišem o njemu?
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
