Razmišljam (bez raspitivanja kod svog dežurnog AI-a!) zašto je „true crime“ danas tako popularan i evo šta mi pada na pamet:
Priče imaju početak i kraj.
Ljudi (i dalje) vole da se uživljavaju u perspektivu „bed gaja“.
Ljudi su (i dalje) voajeri.
Intenzivna izloženost rijalitijima dovela je do toga da naš mozak luči više dopamina ako/kad se stvari dešavaju „stvarnim ljudima“.
Privid da nema namenskog importovanja „dežurnih ideologija“ je veći, jer se nalazimo u davno cementiranoj krletki realnosti.
Crna hronika više od bilo koje fikcije ima vajb „moglo se/može se desiti i vama“.
Količina „true crimea“ koju ja ispratim sigurno je ispod proseka svetskog i srpskog gledaoca. Imam strasnu odbojnost prema sadržajima nastalim „prema istinitom događaju“. Kod njih je uvek implicirano da moramo da ih tretiramo ozbiljnije, s većom dozom razumevanja ili empatije, jer se, božemoj, sve „stvarno“ desilo.
Dok dramaturgija tih priča vrlo često više mari za to da ostane verna „istini“ nego da samu sebe interesantnije i neizvesnije postavi.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
