“I shvatam da sam prvi dobitnik upravo ja”

Utorak, 23. juli, predivna stara dvorana u Qingdaou, ispunjena do poslednjeg mesta flautistima iz cele Kine, njih preko hiljadu. Došli su iz najudaljenih krajeva, sa severa, juga, iz glavnih gradova, ali i sasvim malih mesta. Objedinjuje ih ljubav prema flauti i pripadnost Asocijaciji flautista Kine koja broji više miliona članova. Na čelu je profesor krovne muzičke institucije Kine, Centralnog konzervatorijuma u Pekingu, profesor Guoliang Han. Zamenici su najistaknutiji profesori i flautisti sa najvećih univerziteta u Kini. Objedinjuje ih višedecenijska, uspešna borba za razvoj i promociju flaute. Zaslužni su za strahoviti uzlet i podizanje nivoa muziciranja najboljih kineskih flautista.

Veče otvara kratkim govorom najstariji član rukovodstva koji najavljuje dobitnike najviših “Nagrada  za životno delo”, koje se dodeljuju dvojici internacionalnih umetnika, svakih 3 do 5 godina za “nemerljiv doprinos razvoju flautizma u Kini”. Na platnu kreće film o dobitnicima i ja shvatam da sam prvi dobitnik upravo ja. Kroz glavu i srce mi prolaze u trenu svi koncerti, masterklasovi i susreti po Kini tokom poslednjih dcadesetak godina i shvatam da su ti dragi ljudi, prijatelji, studenti, pažljivo pratili sve ono što se dešavalo svih tih godina! Potpuno mi je jasno da će to biti jedno od najvećih priznanja u mom životu, koje neću moći da zaboravim. Ustajem da primim divnu statuetu i vidim iza sebe razdragana lica kolega i prijatelja: Kersten McCall (Royal Concertgebow orkestar, Amsterdam), Silvia Careddu (ORTF, Pariz), Sarah Louvion (Frankfurtska opera), Jeffrey Khaner (Philadelphia Orchestra i drugi dobitnik nagrade), Sunghyun Cho (Keln, profesor u Seulu), Kazunori Seo (Japan, Pariz), Giovanni Gandolfo (pikolo flauta, Italija-Nemačka), grupa profesora iz Norveške (Kristiansand) i Ana Kaličanin Radivojević (ssistent FMU Beograd, solo flauta Beogradske filharmonije i Tonkünstler orkestra, Beč).

Veče se nastavlja tako što svako od nas, gostiju festivala, ustaje sa svog mesta i izvodi po jednu kompoziciju do 8′, uz ovacije publike, da bi smo na samom kraju odsvirali sa 150 kolega na sceni kinesku kompoziciju. Finale pripada svima, svi u dvorani vade svoje instrumente i preko 1.100 flauta svira Bahovu Ariju. Kersten i ja smo zajedno na pultu i zagrcnuti smo suzama, gotovo da ne možemo da sviramo. Kakav trijumf muzike, umetnosti, sve te dece, njihovih porodica koje dolaze sa svima njima da podele radost muziciranja i učestvuju u daljem razvoju umetnosti u Kini.

Svi kao jedanFoto privatna arhiva