Gde me je odveo čukundedin portret iz Narodnog muzeja

Dva su me poslovna razloga, sastanak Evropske pozorišne konvencije i pripreme za projekat Evropske kulturne prestonice 2025. godine, odvela u Novu Goricu. Samo granica, nekada hladnoratovski čvrsta a danas evropski porozna, deli ovaj novi, slovenački grad od stare, italijanske Gorice. Putovanje u ovu regiju za mene nije bilo samo poslovno. Bila je to i neka vrsta hodočašća, a u potrazi za izgubljenim vremenom, ljudima, državama, društvenim uređenjima, te porodičnim korenima.

U ovom i dva naredna teksta pokušaću da sklopim “veliku priču” koja moju porodicu, ali i mene lično vezuje, na različitim nivoima, s goričkom regijom, priču koja kroz indivdualne povesti reflektuje identitet zajednice. Inspiraciju za ovakvo, putopisno-memoarsko-esejističko štivo, pronašao sam i u knjizi poznatog francuskog sociologa i pisca Didije Eribona Povratak u Rems. On u njoj opisuje bolno, ali otrežnjujuće i spoznajno dragoceno putovanje kroz prostor i vreme: nazad u rodni grad i traumatično detinjstvo i mladost, eda bi bolje razumeo sebe, svoju porodicu, radničku klasu, ali i svet generalno. Ili njegovim rečima: “kao da je svako ispisivanje individualne genealogije nekako neodvojivo od otkrivanja socijalne areheologije, socijalne topologije koja se nalazi u svakom od nas, kao jedna od naših najfundamentalnijih istina, čak i ako nije jedna od onih koje smo najviše svesni”. U mom putovanju, doduše, neće biti bolnih, niti bilo kakvih prevratničkih otkrića, a tek neće biti radničke klase niti potrebe za izmirenjem s porodičnim okruženjem… Dragoceni saputnik bio mi je majstor fotografske umetnosti, Nebojša Babić, koji je učinio da u ovom feljtonu slika bude podjednako bitna koliko i reč.

***

Ako ne računam legende po kojima svako ko je poreklom Crnogorac ima korene u dinastiji Nemanjića, Mrnjavčevića, ili nekoj drugoj, obavezno vladarskoj i iz srednjeg veka, najstariji podatak i artefakt sačuvan u mojoj porodici, ali s majčine strane, jeste portret Dušana Nadaškog, moga čukundede, babinog dede, i to kao dečaka od desetak godina. Neko bi rekao, prvo pa muško! Pod ovim ne mislim (samo) na to što je portret dečaka najstariji artefakt u majčinoj porodici, već pre svega na njegov istorijsko-umetnički značaj i materijalnu vrednost. On je rad poznatog srpskog slikara iz Banata, Nikole Aleksića, nastao je 1861. godine i kao deo stalne postavke Narodnog muzeja u Beogradu izložen je u sali s građanskim, bidermajer portretima toga vremena, konkretno onima koji prikazuju decu, dečake. U tom delu sale, dve slike dalje, u jednom uglu, izložen je i portret u oficirskoj uniformi dečaka Dušanovih godina – Petra I Karađorđevića… Kada bi ovo suvo iznošenje golih činjenica o porodici moje majke bilo hvalisanje – što, verujem, samo zlonamerni mogu da iskonstruišu – onda bih mogao da primetim da je Dušanov portret veći od Petrovog.

Ivan Medenica u Narodnom muzeju i “komšije”: portret njegovog čukundede (dečak sa crvenom knjigom) i kralja Petra (dečak u uniformi)fotografija Nebojša Babić

Ovo nije samo najstariji porodični arefakt, već je i najstariji pouzdani podatak koji imam o Dušanu, ali i gotovo celoj porodici Nadaški. Drugačije rečeno, ko su bili Dušanovi roditelji, gde su živeli, čime se bavio njegov otac – ti se podaci ne znaju s izvesnošću. Sama slika jasno sugeriše da su bili imućna, ali prevashodno ugledna i učena porodica. Za razliku od uniformisanog Petra, njegovog vršnjaka i komšije iz Narodnog muzeja, Dušan je u ležernom teget halatu, sedi na stolici tapaciranoj bordo plišem, dok je glavni rekvizit otvorena knjiga crvenih korica koju dečak drži u desnoj ruci.