Sve se vrti ukrug kao ploča, a i ploče su se vratile, to je u emisijama koje radim sa muzičarima uvek jedno od pitanja, da li im je drago što su ploče ponovo dobar ulov, u današnje vreme pogotovo za rođendan ili useljenje, jer nisu jeftine, osim ako ne odete na buvljak ili berzu onih starih, kojih je neko voljan da se reši. Ja volim ploče, ali, a to je generacijsko pitanje, nisam zaljubljena u njih, još manje sam spremna da dam neke ozbiljne novce za njih.
Verujem onima koji govore o nekadašnjem naručivanju iz Engleske, o iščekivanju, o stavljanju ploče pored jastuka, ritualnom skidanju folije, o bukletu koji znaju napamet, o puckanju ploče na gramofonu, o prvom slušanju nekog albuma, o slušanju sa prijateljima ili pozivu nekoj specijalnoj osobi na zajedničko slušanje ploča. Imam ploče, rado ih slušam, ali ja samo nisam ta generacija.
Ja sam generacija koja pamti kasete, koje će uskoro hipsteri ponovo vratiti, ako već nisu. Meni i mojim ispisnicima su značili video-klubovi, za rođendane smo dobijali prve diskmene i MP3 plejere, na putovanjima smo malo bogatstvo trošili na originalne diskove, sa kojima sad uglavnom ne znamo šta da radimo, jer za razliku od ploča, njih izgleda niko ne želi. Sećamo se živo snimanja pesama sa radija, kad voditelj uleti u pesmu i uništi nam plan da pesmu sačuvamo integralno, sećamo se presnimavanja video-kaseta, onog snega, koji pokazuje da se sa jednog prelazi na drugi sadržaj, sa zimovanja na Tari na Evroviziju, sa „Igara bez granica“ na meč Monike Seleš.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
