Prvi Ken koga sam dobio imao je “pravu” smeđu kosu. Nosio je srebrno smoking odelo uz koje je imao leptir-mašnu i pojas koji može da menja boje. Dovoljno je bilo da u Google ukucam “Ken”, “srebrno odelo” i “hologram mašna” kako bi se preda mnom momentalno stvorila fotografija kutije na kojoj piše “Ken Jewel Secrets”: sad mi je izgleda još više disco danas nego te 1987. kad me je uhvatila Barbie groznica – koja izgleda nije posustala do današnjih dana već ju je samo rasplamsala globalna pomama za filmom Grete Gerwig.

Ne sećam se kako sam u tim godinama verbalizovao želju za “igračkama za devojčice”, mada mislim da sam to uradio prilično ubedljivo čim su mi rođaci iz inostranstva poslali Kena čija čupava kestenjasta kosa i dalje dosta podseća na moju. Verujem da ni mojim roditeljima nije bilo lako da hendluju to i potonje (podjednako atipično) interesovanje za živopisnu vikendicu za lutke u stilu Palm Springsa i Benetton Barbiku u šlampavoj prugastoj rolki koja je mnogo više grunge čak i od Margot Robbie u najkonfuznijem soul searchingu.

No, od svega toga najradije pamtim kako sam zahvaljujući ovom prvom Liberace Kenu naučio kako se vezuje pojas za smoking (a koliko muškaraca može da kaže da vlada tom veštinom?).