U Splitu sam, u žiriju festivala „Splitsko ljeto”, i oko mene se čuju samo talasi na Marjanu i hoškanje na Mateušci. Slušam stare pesme, nostalgične pesme, pesme koje me asociraju na neke ljude koje više ne viđam ili viđam ali kao da ih ne viđam. Sunce može da zađe svakog trenutka, ali nastupa još plemenitija noć u kojoj sedim do četiri ujutru i pričam sa ljudima na obali. Neki prizvuk Mediterana. Mesec dana slušam priče o starom Splitu, taman toliko lažne i šarmantne koliko i priroda svakog kolektivnog sećanja. Beskrajno govorim, noge su mi slane od soli, a ljudi oko mene piju i izdržavaju vrućinu i kamen.
Tada mi K. šalje novi album umetnice Čepel Roan „The Rise and Fall of a Midwest Princess” (Uspon i pad princeze Srednjeg zapada). Ne sećam se šta sam joj tačno rekla, osim što sam joj obećala da ću ga preslušati. Dobro, kaže ona, kupila sam nam karte za koncert. I tad sam stvarno morala da ga preslušam. Ne rezonuje mnogo sa mnom u tom trenutku. Čapel me gleda pomalo izgubljeno sa kavera albuma. Šminka me asocira na dreg, kao i kompletan autfit – i ta velika kosa i ta tirkizna boja haljine. Čepel me gleda i pomalo smrknuto. Ne mogu da shvatim zašto.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
