Čudan je to osećaj kad umre neko koga znaš ceo život – a u stvari ga ne znaš. Družite se ceo život, a nikad se niste sreli. Ti njegov glas poznaješ, on tvoj ne. Vi se, u suštini, i ne znate, ali se znate. I da ti umreš sutra, on ne bi trepnuo jer ne bi ni znao. Ali kada umre on…tebi opet nije lako.
Kada je umro Velimir Bata Živojinović, rekao sam prijatelju da se osećam kao da mi je umro neko iz kuće. Neki, recimo, deda. Jer toliko godina sam ga gledao na televiziji da sam mislio da mi je sigurno rod. I u poslednje vreme igrao je nečijeg dedu, izgledao je kao idealan deda, pa sam ga tako i oplakao kao i dedu.
A sada, kada je umro Bora Đorđević, osećam se kao da mi je umro neki teča.
Kažu da su se Isusu po rođenju poklonila tri mudraca. Ja sam kao dečak imao slično iskustvo. Prve stvari kojih sam svestan u životu bile su tri kasete – “Pozitivna geografija”, “Pub” i “Buvlja pijaca”. Moja tri mudraca, dakle, bili su Momčilo Bajagić, Đorđe Balašević i Bora Đorđević. I moje celo detinjstvo, a kasnije i zrelo doba, išli su u ritmu ova tri nosača zvuka.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
