Koliko li je samo gitara i sintisajzera po ćoškovima soba, ormanima i podrumima, koliko je .doc fajlova sa usamljenim prvim poglavljima, neotvorenih knjiga „Nauči da programiraš” ili plaćenih online kurseva „Napravi svoju igru”?
A koliko samo ima započetih serija, ili filmova-koje-smo-prespavali, koliko je nepročitanih romana zabačenih u onim prostorima u stočićima u uglu sobe, ili neodigranih igara u virtuelnim bibliotekama.
I da deo onog prvog odbacimo na lične (ili roditeljske) besmislene ambicije, lepe želje i kreativne poklone, i da skoro ceo ostatak otpadne na našu lenjost, na nemanje vremena, na lošu procenu, i na kraju ono što preostane na nemanje talenta.
I da za ovo drugo kažemo da više poštujemo svoje vreme, da ima toliko toga starog što treba stvarno odgledati/pročitati/odigrati, što ne volimo bezvezarije, što ima baš taj jedan film koji moramo da odgledamo ponovo i što stvarno postoji paraliza izbora.
I sad, kada navodno više ne mora da se nauči da se svira da bi se stvorila muzika, kada može da se vajb koduje i lična aplikacija, ali i ta savršena igra iz snova, i kada može da se generiše idealni film (neka tvoja Odiseja!?), hoćemo li stvarno svi početi da stvaramo?
Šta će se sada, kada postoji ta mašina koja to sve zna umesto tebe, dogoditi sa svim tim neostvarenim stvaraocima i svim tim izbirljivim potrošačima?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
