Kod nas svi gledaju košarku. Kad kažem “kod nas”, ne mislim pritom na moju porodicu niti na moje okruženje, bliže i dalje. Mislim na sve, stvarno sve. Ne mislim čak nužno ni na klupsku košarku, iako i nju gledaju skoro pa svi. Gotovo svi. Poslednjih godina naročito. Mislim na reprezentaciju. I mislim da je to oduvek. Kako god se zvala zemlja za koju smo navijali.
Uvek smo gledali reprezentaciju. Na svim takmičenjima i u svim fazama takmičenja. I očekivano, uvek smo voleli da gledamo kad se pobeđuje. Kao i u svakom sportu u kom igraju “naši”. Pod “naši” opet mislim na reprezentaciju.
Jedan od najvoljenijih domaćih filmova, “Nebeska udica” Ljubiše Samardžića se delom bazira na tom uvidu da ovde svi vole taj sport. Mnogi ga igraju. Mnogi su ga igrali. Profesionalno. Amaterski. Tako se čitava radnja pomenutog filma “vrti” oko ponovne izgradnje srušenog terena za basket.
I kada se priča o najtužnijoj sceni u filmu, to je gotovo izvesno ona scena u kojoj Kajini (Nebojša Glogovac) prijatelji (Ivan Jevtović, Nikola Kojo i Nikola Đuričko) njegovom sinu donose zaboravljenu košarkašku loptu i tragičnu vest. U poslednjim sekvencama filma, čuje se glas dečaka (koji zbog traume ne priča skoro čitav film) koji prate udarci košarkaške lopte o beton.
Registruj se i čitaj POTPUNO BESPLATNO Velike priče tokom praznika. Akcija traje od 25. decembra do 7. januara. Od Božića do Božića. Sve što ti treba je mejl!
Već imate nalog? Ulogujte se
