Ako se dosad niste plašili letenja avionom…

Fanove legendarne serije “24” nedavno je pogodila vest da nas je jedan od njenih producenata i scenarista, Manny Coto, zauvek napustio. Coto je zanat akcione i triler drame ispekao kao zreo autor na brojnim epizodama pomenute serije, ali i na nekim, uslovno srodnim, poput “Dextera”, ali i onim sasvim drugačijeg žanra kao što su “American Horror Story” ili “The Exorcist”. Njegova smrt podsetila nas je da serija poput “24” više nema, kao i da malo ko pokušava da epizodni format iskoristi ili prilagodi narativnom toku, a da ovaj radi za njega, kao što je to bilo u patriotskim avanturama Jacka Bauera koji je uvek imao 24 časa, tj. 24 epizode da spase “stotine hiljada nevinih života”.

Na scenu stupaju dva Britanca, Jim Field Smith i George McKay, koji su zajednički pred TV gledaoce izneli brojne (meni manje zanimljive ili sasvim nepoznate) serije kao što su “Criminal”, “Lupin” i “Stag” ili su radili na nekim daleko renomiranijim poput “The Killing Eve”, “The Tunnel” ili “The Hour”… U intervjuima koje sam čitao njih dvojica iskreno (ili pametno) ne kažu da im je “24” bio uzor, već da je razvoj priče spontano zauzeo sedam sati koliko i traje let koji serija problematizuje. Međutim, ono što su McKay i Field Smith svesno ili nesvesno usvojili od “24” jeste tretman priče – u “Hijacku” nema flešbekova, vreme samo i isključivo ide napred, tj. događaji se u “najgorem” slučaju odvijaju u isto vreme. Na ovaj način, gledalac, praktično, zna samo ono što i akteri, tj. ono što vidi i ono što mu se kaže. On nije “privilegovan” da u odnosu na aktere sazna nešto više, neku biografsku priču, da bude deo nečijeg sna, noćne more ili zamišljanja, da o liku nauči više nego što mu je kroz priču dato, koliko i drugim junacima. To seriji obezbeđuje dinamiku koja maksimalno uključuje i angažuje samog gledaoca, on je u istoj ravni sa akterima, na izvestan način – i on sam je akter.