Divna žena iz moje pekare kaže mi juče: „Zamisli, ja radim za Prvi maj, a muž ne. I sad on i ćerka će da se šetaju u prirodi a ja ću da im se priključim tek kad završim sa poslom. Nije u redu.“
Odgovorim joj potvrdno i setim se kako je u doba restauracije srpskog kapitalizma nametnuto da je Prvi maj neki datum iz komunizma. Tako su ga i zvali – komunistički praznik – pa je valjalo i toga se osloboditi kao neke zaostavštine bespotrebnog roštiljanja i lenčarenja.
Naši jadni rabotnici koji nisu imali prilike da se na taj datum nađu u inostranstvu nisu znali da je Prvi maj svuda. Ili barem u Evropi, jedan dan za proteste, podsećanja na prava.
Sećam se jednom u Parizu da sam se našao između skoro pa pesničenja leve i desne Francuske, ulica, bilo je vruće, legitimisali su me. Ali i u Srbiji se onda sve to i kako gde, stabilizovalo da se ne radi tog dana a neki ostaci ili repovi sindikata pozivali bi na neku radničku borbu ili isticanje zahteva.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
