Zašto nam je neprijatno da gledamo ženu koja nije idealna?

Počela sam da gledam seriju „Too Much“, novu Netflixovu romantičnu komediju čija se radnja vrti oko dvoje disfunkcionalnih ljudi u funkcionalno prelepom Londonu. Gledala sam epizodu po epizodu, otvorenog uma. I negde oko treće – pauziram i mislim: „Okej, ovo je stvarno previše.“ I prestanem da gledam.

Isprva sam to sebi objasnila racionalno. Možda me serija nije dovoljno uvukla u radnju. Možda mi je jednostavno falila dobra stara rom-com udobnost: zgodna glumica sa merom u svemu – od emocija do struka, pomalo ranjiva, ali nipošto previše.

Ali onda sam zastala i postavila sebi neprijatnije pitanje: A šta ako mi zapravo nije prijalo to što ova serija odstupa od šablona?

Jer „Too Much“ se ne trudi da bude „gledljiva“ na način na koji smo navikli. Njena glavna junakinja Jessica ne dolazi u paketu sa standardnom rom-com estetikom. Nije tihi, suptilni haos – ona je haos koji govori naglas. Nema „filmski“ život, ni „filmsko“ telo. Ona ima izražene obline, izraženu anksioznost, tendenciju ka emocionalnoj eksploziji i – što je verovatno najšokantnije za mnoge od nas – ona ima seks.

Zamislite, žena koja se ne uklapa u dominantne standarde lepote, koja ne prati pravila urednog ponašanja i koja, uprkos svemu, ima seksualni život. I još ga ne krije. Naprotiv, ona ga pokazuje. I uživa u njemu. I to sa čovekom koji je poželjan, lep i nežan. Nije kažnjena zbog toga, nije ismejana – čak je voljena. A meni, ženi koja se bavi psihologijom, koja promoviše samoprihvatanje i razbijanje stereotipa, to je bilo… previše?

Ova kolumna je moj pokušaj da odgovorim sebi (i možda vama) na pitanje: Zašto je tako teško gledati ženu koja se ne uklapa, a dozvoljava sebi uživanje? Kako to da telesnost koju ne smatramo „idealnom“ toliko uzdrma našu udobnost? I da li je moguće da je sve teže gledati nešto što nas zapravo podseća na nas same — u trenutku kad nismo doterane, sabrane i spremne za kameru?

Jer pitanje nije samo da li Jessica ima pravo da voli i bude voljena. Pitanje je: da li mi imamo kapacitet da to gledamo, a da nam ne bude neprijatno?