Nedavno sam vodila psihološku radionicu sa grupom sjajnih žena koje su spremno podelile svoja iskustva iz emotivnih odnosa. Postavila sam im jedno naizgled jednostavno pitanje: Šta je ono što, po vašem osećaju, ubija kontakt u odnosima? Odgovori su me naterali na razmišljanje.
Kažu da već na prvom dejtu, kada iskreno i bez zadrške kažu čime se bave, druga strana reaguje – ne na njih, već na njihovu profesiju.
Ako si farmaceutkinja, odmah kreću pitanja o lekovima. Ako si završila književnost, kreću dugačka i opširna predavanja o tome šta su sve čitali i kako su ih te knjige promenile. Ako si psihoterapeutkinja, e onda tek kreće – izliva se ceo životni narativ sagovornika kao da si već potpisala terapeutsku saglasnost.
Kada sam ih pitala da li su ih na prvom dejtu pitali o tome zašto su upisale farmaciju, koja je njihova omiljena knjiga ili film, šta vole da rade u slobodno vreme i imaju li neki hobi, u prostoriji je nastao muk. Svega je bilo na dejtovima o kojima su govorile. Svega osim jednog: autentične zainteresovanosti za osobu ispred sebe.
I dok one to pričaju, ja u sebi mislim: Da li je moguće da kontakt izmiče od samog starta jer ga vešto izbegavamo? Tako je nastala ova kolumna. Ne o tome koliko želimo ljubav – jer većina nas će to reći glasno i uvereno. Već o tome kako je, paradoksalno, svakodnevno izbegavamo. Koji su sve načini na koje sabotiramo bliskost, i to ne zato što ne želimo da se povežemo, već zato što nas to – iz nekog razloga – duboko plaši.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
