Ante Tomić i Dragoljub Draža Petrović se na sajtu Velike priče dopisuju u kolumni “Jesi li video ovo?”
***
Dragi Ante, moj galebe,
Ha, i ja se, kao i ti, divim engleskim “prijateljima fudbala” još od vremena kada je moj kum imao kasetu na kojoj je neki entuzijasta snimio pevanje i navijanje Liverpulovih navijača, pa smo tu kasetu, kao neka dva kretena, što nije bilo daleko od našeg tadašnjeg mentalnog stanja, preslušavali na žurkama taman kad atmosfera dostigne vrhunac i svi očekuju neki sentiš za ples, na primer Foreigner, “I Want to Know What Love Is”, a kum se dočepa kasetofona i pusti kako na Enfildu gomila pijanih Engleza peva “You ‘ll never walk alone”.
Što takođe jeste neki sentiš, al’ ko mož’ da pleše uz huk Enfilda, sem mog kuma?
Tek je trebalo da vidiš scenu prošle godine na žurki u konobi Sidro u Rovinju, na Weekend media festivalu – naš urednik Lalić u neko doba noći počinje da peva Mančesterovu himnu. Da, Lalić, dragi Ante, počinje da peva Mančesterovu himnu, onako spontano, iz duše, jer Lalić, ma koliko ti sumnjao, ima dušu.
Peva Lalić:
Glory, glory, Man United
Glory, glory, Man United
Glory, glory, Man United
As the reds go marching on, on, on…
Počnem onda da pevam i ja, počne onda da peva i šarmantna Hrvatica sa susednog stola za stajanje, svi smo počeli da pevamo, da nadjačamo spontanu di-džejku, account menadžerku neke srpske marketinške agencije koja je pokušala da nas pobije odurnim narodnjacima sa Jutjuba čije stihove čak ni ja kao pedantni sakupljač narodnih umotvorina nisam znao.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
