Bio sam u vozu koji je udario u kola

Ante Tomić i Dragoljub Draža Petrović se na sajtu Velike priče dopisuju u kolumni “Jesi li video ovo?”

***

Dobri Tomiću,

Prošli ponedeljak je, jutro, mlađa ćerka i ja se pakujemo sa vikend odmorčića u Mionici i namera nam je da uhvatimo voz za Beograd u Divcima, to ti je, ako ne znaš, drumsko selo na putu Lajkovac–Valjevo gde se odigrao istorijski susret Draže Mihailovića i Nemaca. Sem tog istorijskog događaja, Divci još imaju železničku stanicu na pruzi Beograd–Bar, jednu napuštenu staničnu zgradu po kojoj lutaju napušteni štenci i sportski aerodrom iznad kog lete jedrilice prelećući reku Kolubaru.

Planiram nekako da stignem na redakcijski kolegijum pa smo izabrali taj jutarnji voz, ali to mi se dešava uvek u jutarnjim terminima jerbo nisam jutarnji tip – kasnimo u startu. Pretražujem po sajtu Železnica Srbije kad ima sledeći iz Divaca. Ima u 12 sati i 14 minuta.

Okej, onda idemo tim u 12.14.

Voz iz Prijepolja za Beograd stigao je u Divce tačno na vreme, poprilično pun. Stao je usput na dva semafora da propusti druge kompozicije i kad smo prošli Lajkovac, železničko čvorište opevano u pesmi “Ide Mile lajkovačkom prugom”, išao je 100 kilometara na sat u pravcu Lazarevca.

Još malo pa Beograd. Negde pred lazarevačku železničku stanicu, voz opet staje. Čini mi se iz predzadnjeg vagona da kroz prozor napred, u ravni lokomotive, vidim dim i oblak prašine.