Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” dopisuju se svakog ponedeljka na Velikim pričama.
***
Dragi Rajko,
Ono što su za tebe bile očeve knjige, za mene su bila beogradska pozorišta u kojima sam odrastao. Moji roditelji su bili glumci nemirnog duha, stalno su menjali pozornice i ja sam ih upoznavao jednu za drugom. I dan-danas, kada uđem u neko od ovih zdanja, ja ih odmah prepoznam po mirisu: Beogradsko dramsko po memli iz vlažnih zidova, Narodno po znoju baletskih igrača a Atelje 212 po alkoholnim isparenjima. Ali naterao si me da se raznežim iako sam se celog života zaricao da ne živim od uspomena…
Ispričaću ti, međutim, nešto što uopšte nije sentimentalno. Naprotiv.
U centru Beograda, glavnog grada jedne evropske države, na prostoru Pionirskog parka, u bulevaru ispred Skupštine, pa sve do Trga Nikole Pašića pruža se naselje sastavljeno od šatora i pokretnih toaleta, nazvano ĆACILEND. Taj veliki prostor naseljen je kriminalcima, raznim protuvama i plaćenim statistima koji predstavljaju „studente” koji, za razliku od pravih studenata koji mesecima traže pravdu i istinu, „žele da uče”??? Etimologija čudnog imena ovog brloga potiče od jedne sitnice. Još na početku studentskog bunta i blokada fakulteta neko iz vlasti je istakao na jednoj školi u Novom Sadu parolu ĆACI U ŠKOLU! Izgleda kako autor te misli nije bio sasvim pismen i da je slovo Đ napisao kao Ć, pa su režimski studenti nazvani ĆACI, što je kasnije pripisano svim Vučićevim sledbenicima.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
VELIKA LETNJA AKCIJA
MESEC DANA ČITAJTE BESPLATNO
Klikni OVDE
Već imate nalog? Ulogujte se
