Ne znam narod koji manje voli svoju himnu

Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” dopisuju se svakog ponedeljka na Velikim pričama.

***

Dragi Rajko,

Hvala ti na tvom eseju, poetskom pristupu ili, praktično, naučnom prilazu temi kozjeg sira. Kao vrsni poznavalac kulinarstva i, koliko znam, strogi kritičar restorana i birtija po Istri, od koga se tamošnji vlasnici lokala prilično plaše, otvorio si nam oči. Kozji sir, to je za nas diletante, odgajane na roštilju, opšte mesto ali ti si pokazao koliko nijansi i finesa tu postoji. Povrh svega, shvatili smo da iza priča o kozjem siru stoje čitave sudbine, pa i drame, ako hoćeš.

Usput si, u najboljoj tradiciji našeg pogleda na stvarnost, izneo zajedljivu opasku na hrvatsku zastavu, pa ti ne ostajem dužan i upoznajem te sa našom himnom „Bože pravde”. Ta melodija potiče iz operete „Markova sablja” koju je komponovao Davorin Jenko, slovenački kompozitor, i ne odnosi se (bez zapete iza prve reči) na nekog nepoznatog boga pravde već na vapaj za pravdom pred samim Bogom? Kako bilo, pesma je apsolutno nepevljiva i ovdašnji sportisti, na međunarodnim susretima, pored toga što ne znaju reči svoje himne, muku muče da iz njihovih grla izađe bilo šta.