Treći deo feljtona “Ispovest kneginje Jelisavete” baziranog na njenoj autobiografiji “Tamo daleko” (objavljeno u izdanju “Vukotić media”). Uz dozvolu izdavača donosimo vam najinteresantnije delove. Sve objavljene nastavke čitajte OVDE.

***

Krajem leta, 27. avgusta 1968, u svojoj šezdeset drugoj godini preminula je moja voljena tetka Marina, vojvotkinja od Kenta. Kratko je bolovala, neoperabilni tumor mozga su joj otkrili u julu. Nisam imala snage da odem i pozdravim se s njom na samrtnoj postelji. Želela sam da je pamtim kao nasmejanu, šarmantnu, prelepu ženu kojoj sam se uvek radovala. Obožavala sam koliko njen smisao za humor toliko i činjenicu da je bila najbolje obučena žena koju sam ikada upoznala. Trebaće mi još malo vremena i iskustva da shvatim da tajna nije bila u odeći koju je nosila već u načinu na koji je to činila.

Moja nesrećna majka bila je potpuno slomljena. Ostala je bez majke i obe sestre iako su sestre bile mlađe od nje. Njen svet se ugasio, a mislim da je tada počela da se gasi i ona. Bez obzira na duboku starost koju je doživela, njen um je, verujem, spontano izabrao demenciju da otkloni spoznaju o svim tim događajima s kojima nije bila u stanju da se suoči.

Život je te godine izgledao kao da ga režira neki stručnjak za francuski film noar uz povremene konsultacije s Hičkokom. Ja, naravno, predstavu nisam imala da će mi se baš tada, krajem šezdesetih, film zaista i dogoditi.