Moj bata kaže da ako ne budem dobar i slušam ga, Veliki Vakcinator će doći po mene. On je strašan i zao, jer bode i truje decu. Umesto prstiju ima špriceve pune otrova, a i zubi su mu oštre igle. Ali, ja ne verujem u to… 

„Ne veruješ, je li?“, stariji Krivokapić iznenada podiže ćebe pod kojim mlađi uz baterijsku lampu krišom piše dnevnik, sričući nedavno naučena slova. „Da vidim šta još ovde huliš, mali jeretiče!“, viče dalje, i otima.

„Vrati mi, to je moje!“

Stežući jednom rukom Novaka oko vrata, Zlatan drugom prelistava već raskupusanu svesku i sâm mrmljajući reči. Rvu se tako, po celoj dečjoj sobi natrpanoj polovnim igračkama i novim smećem, dok iz ostatka stana dopire špica megapopularnog tok-šoua Surova istina potcrtana roditeljskom svađom.

„A u Deda Mraza, vidim – veruješ. Iako je to obično samo pijani klošar u šugavom kostimu?“

„Šta tebe briga?“

„Briga me, jer je pak Veliki Vakcinator stvaran. I prava pretnja. Za sve nas.“

„Ne, nije.“ „O da, jeste. I ti nosiš njegov znak“, na te reči za glavu viši klipan zvizne iz sve snage malog brata u rame. Pravo u žig, ožiljak koji Novak nosi a da se i ne seća odakle mu.

„A uskoro ti je vreme za re-vakcinaciju.“