“Još sam se 1990. popeo na krov i počeo da šetam”: Memoari (mrtvog) Zorana Đinđića (5)

Peti i poslednji deo feljtona iz nove knjige Svetislava Basare “Đinđić: Memoari s onu stranu groba (transkript)”, objavljena u izdanju Lagune.

Prethodni nastavak pročitajte OVDE.

Svi objavljeni nastavci feljtona dostupni su OVDE.

***

Rušenje Berlinskog zida označilo je kraj jedne epohe, najavilo turbulentne promene i Treću tehnološku revoluciju, inertna, međutim, Srbija – koja se nije najbolje snašla ni u Prvoj tehnološkoj revoluciji (u komunističkoj se bolje snašla jer je bilo mnogo streljanja) – naprosto nije htela da uhvati korak s vremenom.

Komunizam je, dakle, kolabirao u Srbiji ali, kao i svaka promena u Srbiji, pod pritiskom, po sili nužde, iz solidarnosti sa kolapsom komunizma u Rusiji. Da je u Rusiji nebo palo na Moskvu, srpsko nebo bi poltronski palo na Beograd. Copy-paste, lepo je to rekao Stojković. Ili sam to rekao ja. Kako god. Ja sam sa oduševljenjem (i nadom) dočekao taj kolaps, vrlo brzo se, međutim, pokazalo da srpski predmiloševićevski komunistički režim (koji nije prezao od streljanja) nije bio diktatura proletarijata koja guši slobodu porobljenog „nebeskog naroda“ , nego onaj metaforični Šilerov lanac koji sputava zver (rulju) i sprečava lumpenproletarijat da se odaje nekontrolisanim nagonima.

***

Hermeneutičko pitanje: šta je prethodilo čemu – pad Berlinskog zida slomu komunizma u Srbiji ili kolaps srpskog komunizma padu Berlinskog zida – brat je blizanac prastarog pitanja „šta je bilo prije, kokoška ili jaje“ – na koje je najtačniji odgovor dao Mujo u jednom iz serije viceva o Muji i Hasi: „Eh, ba, prije je bilo svega.“

Prije je zaista bilo svega. Pre svega je bilo ništa, onda je nastalo nešto i potom eskaliralo.

Ukoliko nije falsifikovana (trebalo bi to proveriti) hronologija ide u prilog tezi o krahu srpskog-jugorevolucionarnog-komunizma-jajeta od 5. i 6. oktobra 1988. kao tektonskom uzroku rušenja berlinskog-zida-kokoške 9. novembra 1989.

Prisustvovao sam tom krahu, u svojstvu posmatrača, donekle i svedoka-saradnika. Trebalo je to videti, verujte mi, Berhtold, srpski komunistički egzoskelet, sklepan od kostiju palih boraca izginulih u sedam neprijateljskih ofanziva, lobanja sedam sekretara SKOJ-a, ordena narodnog heroja i zasluga za narod, parola o bratstvu, jedinstvu, marksizmu, lenjinizmu, zalutalih metaka, radničkih i kućnih saveta, K-15 povlastica, odmarališta u Buljarici i Bečićima, sindikalnih svinjskih polutki i tako dalje, u trenu se stropoštao na glave stanovnika Srbije i pretvorio ih u gomilu šuta humanog porekla, u živu sekundarnu sirovinu, u biološki otpad.

U godinama koje su usledile, od tih kostiju i lobanja komunističkog egzoskeleta širom Jugoslavije biće sazidane i stotine i stotine memorijalnih Ćele-kula.