Večito belgijsko dokazivanje da li je veličina bitna

Sve tekstove fudbalskog specijala Velikih priča posvećenog Evropskom prvenstvu čitajte OVDE.

Kada pričamo o evropskim nacionalnim fudbalskim školama, manje-više se za svaku može naći neki stereotip baziran na istorijskim činjenicama. Čuvena je, recimo, ona Linekerova da je fudbal „igra koja traje devedeset minuta i da na kraju pobede Nemci“ – „Panceri“ će i za sto godina važiti za nekoga ko igra „jako i do samog kraja“, pa makar još hiljadu puta dotad ispali pre četvrtfinala. Italijani imaju njihov „katanaćo“, Englezi su od dugih lopti odustali odavno ali ih i dalje vide kao „bunardžije“, Holanđani su marljivi tehničari, a Belgijanci… Belgijanci su…

Šta su zapravo Belgijanci?

Tokom svog dugogodišnjeg boravka u ovoj zapadnoevropskoj kraljevini, često sam imao priliku da se uverim u to da je Belgija mesto koje se ozbiljno rve sa svojim identitetom i međunarodnim priznanjem – ili bolje reći manjkom istih. Belgijanci imaju taj maler da su, recimo, svetski majstori u dve ozbiljne gastro-discipline, ali ih tu baš niko međ prostim narodom ne uzima za ozbiljno. Ako kažete „pivo“, većina će prvo pomisliti na Nemačku, Češku ili pak Irsku, dok će spomen čokolade evocirati švajcarske Alpe i „Milku“ pre nego Atomijum i „Kote-dor“.

Sećam se, recimo, sopstvene zbunjenosti kad su mi domoroci predočili da su Vaya Con Dios i legendarni šansonjer Roko Granata upravo Belgijanci – dobro, ovaj potonji jeste etnički Italijan ali je svakako odrastao u Limburgu u iseljeničkoj rudarskoj familiji. Za belgijsku kuhinju kažu da ima „francuski kvalitet i nemački kvantitet“, ali niko neće zalutati tamo u potrazi za hranom. I onda se zapitajte zašto Belgijanci pizde kada na internetu pročitaju da su „jedini slavni Belgijanci ili likovi iz stripa ili osuđivani pedofili“. Imaju se čime podičiti – ali ih uprkos tome veći deo sveta, percipira kao „ono između Pariza i Amsterdama“.

Kao i uvek, nacionalni stereotipi se često prenesu i na fudbal.