“Kako se zvao golman koji je branio u onoj tri-tri utakmici?”, neki nas je dan na jutarnjoj kavi pitala prijateljica. Htjela nam je ispričati priču o tom golmanu, vezanu za Luku Dončića i njegovo ustrajanje da i dalje ljetuje u kampu na Krku u kom je ljetovao kao klinac, o čemu smo to jutro pričali, ali tu njenu priču nismo čuli. Jer jedva da sam uspio izustiti da se golman zvao Mladen Dabanović, a već je krenula lavina priča o tome gdje je tko bio kada su Savo Milošević i Ljubinko Drulović privodili našu nogometnu pravljicu kraju.
Ja sam te davne večeri 13. juna 2000. kao student televizijske i filmske režije snimao diplomsku predstavu svojih kolega na Akademiji. Igrom slučaja igrali su “Radovana Trećeg” Dušana Kovačevića i kada sam upalio kameru, Slovenija je vodila 3:0 i imala igrača više. Igrala se šezdeseta minuta utakmice u Charleroiju i što se mene ticalo, sve je bilo riješeno pa sam se mogao posvetiti ludom Radovanu i kameri u svojim rukama.
Kada sam sat i po kasnije ugasio kameru, iza svojih sam leđa ugledao redatelja predstave Mihu Goloba. S mukom je podigao ruke i istegnuo prema meni dvaput po tri prsta. Trebalo mu je vremena da glasom kojim se obznanjuje smrt bližnjega progovori “Tri-tri!”, a još je više meni trebalo vremena da shvatim što mi govori. “Tri-tri!?”, viknuo sam, a Miha je samo kimnuo glavom.
Eto, to je ta čuvena “tri-tri” utakmica koju ja kao da nisam gledao jer nisam vidio ništa od onoga što se desilo nakon šezdesete minute i isključenja Siniše Mihajlovića. I jebeš ti Radovana Trećeg, jebeš diplomsku predstavu i Akademiju i kazalište i sve kad je tri-nula na kraju bilo tri-tri.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
