Kada gledam svoju ćerku dok se sprema za školu, ponekad me obuzme misao: “Šta ako se iz nje ne vrati?” Psihoterapeutkinja u meni odmah reaguje, podsećajući me da nisu sve misli koje imamo istinite, i brzo se trudim da je potisnem. U tim trenucima često se setim roditelja koji su 3. maja 2023. ispratili svoju decu u školu, ali ih više nikada nisu dočekali.
Neke od njih poznajem lično, odrasli smo zajedno, i slike njihovih lica mi se vraćaju dok sebi ponavljam: “Nisu sve naše misli istinite.”
Ali šta ako, u ovom slučaju, ipak jesu? Ovo je Srbija. Kada se užasne stvari dese ljudima iz našeg okruženja, menja se naša percepcija verovatnoće, ma koliko ona objektivno bila preuveličana, da će se isto dogoditi i nama i našoj deci.
Ponekada mi prođe kroz glavu misao da se možda neću vratiti s putovanja na koja povremeno idem. Brzo je odbacim, svodeći je na svoje strahove od odvajanja.
Nakon događaja u Novom Sadu, nisam sigurna kako ću uspeti da prevaziđem ovaj strašni scenario koji se neprestano odvija u mojoj glavi.
Novi Sad je za mene uvek bio simbol bezbednosti. Taj grad mi je, naročito ove godine, predstavljao beg od užurbanog Beograda. Odlazila sam tamo da bih se osećala sigurno, spokojno i povezano. Prizori iz voza dok ulazim u železničku stanicu uvek su u meni, poput nekog uslovnog refleksa, budili osećaj mira, ali i uzbuđenja. Ta slika se, međutim, urušila zajedno sa nastrešnicom koja je odnela živote četrnaest nedužnih ljudi.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
