Nekad želite da se opustite, ali to ne možete. Dišete duboko, pokušavate da spustite pritisak, uravnotežite misli ili da uopšte ne mislite, ali se u želucu nešto kuva i steže. Taj svoj želudac često zamišljam kao auto-otpad, a hranu kojom pokušavam da preklopim anksioznost kao olupine koje gigantska naprava žvaće i sabija, da ih nema.
Lako je reći nekom ili sebi da se opusti, nekad je taj bol u stomaku ili tenzija posledica neke starije nervoze, uznemirenosti od pre neki dan ili nečeg ozbiljnijeg. Nedavno sam sasvim slučajno došla ranije na sastanak na Senjaku, i videvši da imam još pola sata, zaputila sam se u šumu. Ova šuma je dovoljno blizu grada, a opet, dovoljno je bajkovita da me podseti na tri brata, od kojih je najmlađi najbolji i ima zadatak, vuka u čijem je želucu zec, u čijem je želucu vrabac, u čijem je želucu dijamant, i princeze koja gaji svoju vašku dovoljno dugo da od nje napravi sebi čizmice.
I nisu samo elementi bajke bili ti koji su me smirili, i podsetili na ono arhetipsko na čemu bajka i počiva, već je to bio i period kad sam ih prvi put slušala, kad sam bila mala i relativno bezbrižna. Sve me je to podsetilo i na jednu od mojih omiljenih slika, na Magritovu „The Blank Signature“, konjanicu u šumi, mističnu optičku varku, koja je od kad sam je prvi put videla budila u meni osećaj čuđenja. Diši prodornije, upij šumu u sebe, neka lišće i iglice prostruje tvojim plućima, upijaj miris četinara, proučavaj šišarke, to savršenstvo prirode, pusti nek te zabavljaju rupe koje su veselo načinile krtice. To je jedan od načina da se čovek opusti u gradu.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
