Šta osećaš dok je napolju revolucija?

U prošlu nedelju mi je presušio ceo rezervoar suza za ovu godinu, dok sam slušala obraćanje Katarine, koja je svirepo pregaženu Donu na rukama nosila kod veterinara. Dona je umrla na njenim rukama, a Katarina je samo dva dana kasnije imala dovoljno snage da stane pred ljude i ispriča priču o Doninoj pogibiji iz svoje perspektive.

Katarina je studentkinja završne godine veterinarske medicine i Donina prijateljica. Uradila je sve što je mogla da je spase, ali spasa joj nije bilo. To je valjda tako kad preko tebe, sa prednjim i zadnjim točkom, bez kočenja, a kamoli zaustavljanja, pređe vozilo hitne pomoći. Moja jedina uteha je to što je Dona umrla u naručju osobe koja je htela da je spase, koja joj je pokazala ljubav i toplinu u trenutku kad je njena duša napustila ovaj svet.

Nikada do sada, otkad su počeli protesti i blokade, nisam imala takvu žal što nisam na Trgu slobode u mom rodnom gradu te nedelje u 11.52. Da sam mogla da budem tamo, pronašla bih Katarinu i rekla joj nešto jako važno, nešto što bih volela da čuje ili makar pročita u ovom tekstu.

U svom obraćanju, Katarina je rekla da se ceo sutrašnji dan, nakon smrti (tačnije, ubistva) Done, trudila da ne misli o njoj. Ta rečenica mi je slomila srce koje je svakako već bilo slomljeno, jer sam isti taj dan provela neprestano misleći na sirotu, stradalu Donu, isto tako pokušavajući da se otrgnem od svega toga što sam osećala.

Ono što je Katarina rekla je ono što su nas učili da radimo: da se trudimo da ne mislimo na to što nas boli. Da nekako gledamo da odagnamo misli ili ih zamenimo nekim manje bolnima. I ti koji su nas to učili radili su to iz najbolje namere, bez ikakve sumnje.

To čak jeste na neki način i instinktivno: da pokušamo da pobegnemo od toga što nam izaziva bol. Pa kao što neću namerno stati na ekser, tako neću namerno misliti na nešto što me boli. Logika je ispravna, samo što tu postoji jedna začkoljica, a to je da takva strategija – ne funkcioniše.