Kako je From govorio o slobodi, vođi i pobuni

Prošlo je četrdeset pet godina od smrti slavnog psihologa, sociologa i mislioca Eriha Froma (23. 3. 1900 – 18. 3. 1980), koji je u drugoj polovini 20. veka bio kultni autor, čije su knjige štampane u milionskom tiražu na engleskom jeziku i prevođene širom sveta. Danas, posle 125 godina, on je možda manje citiran, ali je veoma mnogo čitan i interesovanje za njega kako stručne, a još više šire publike i dalje je veoma veliko. Šta je to u delu Froma, rođenog početkom prošlog veka, što je tako privlačno i potrebno savremenim ljudima, posebno mladim, u ovom, 21. veku? Šta nam je, koje ideje i teorije ostavio From u amanet?

Po Fromu, ljudska situacija je ključ za razumevanje ljudske prirode i čovekovih potreba. Čovek je deo prirode, ali, budući da ima svest, razum i imaginaciju, istovremeno je i prevazilazi. On je, upravo zahvaljujući ovim specifično ljudskim kvalitetima, zauvek izgubio onaj prvobitni, harmoničan odnos sa prirodom i postao je “monstrum univerzuma”. Čovek je, tvrdi From, “deo prirode, podvrgnut njenim fizičkim zakonima i nesposoban da ih izmeni, a ipak on prevazilazi prirodu. /…/ Slučajno bačen u svet na jedno mesto i u jedno vreme, on je prognan iz njega opet slučajno.

Pošto je svestan sebe, on shvata svoju nemoć i granicu svoje egzistencije. On vidi sopstveni kraj – smrt. On nikada nije slobodan od protivrečnosti svoje egzistencije; ne može da se oslobodi svog uma, čak i kada bi to želeo; ne može da se oslobodi svoga tela dokle god je živ, a njegovo telo goni ga da živi” (Zdravo društvo, 1980: 47).

Iz ovakvog njegovog položaja, proizlaze neke nerešive protivrečnosti ljudskog postojanja koje on naziva egzistencijalnim dihotomijama. Tri osnovne dihotomije su: (1) čovek je svestan svoje smrtnosti, ali strasno teži besmrtnosti; (2) želi da realizuje sve svoje potencijale, ali to nikada neće moći zbog kratkoće svog veka; (3) pojedinac je bolno svestan vlastite izdvojenosti, zna da je sam, a opet, nije u stanju da podnese usamljenost.