Šta čini heroja?

Kao klinac, odrastajući u zemlji koja se raspadala brzinom svoje tadašnje galopirajuće inflacije, imao sam jednu za te godine sasvim neobičnu zbunjenost. Zašto su priče o svim neznanim herojima Narodnooslobodilačke borbe, kao i njihove predstave kroz reljefe i skulpture koje su dominirale gradovima bivše Jugoslavije, slične kao jaje jajetu?

U poređenju sa junacima mračnog doba na televiziji i njihovim gotovo tarantinovskim karakteristikama – ovi nemi pobednici iz prošlosti, stojičkog izraza lica i odlučnog koraka u bronzi delovali su kao neka mitska bića, koja je nemoguće razaznati po imenu i čuvenju, potekla iz utopije kakva je SFRJ verovatno i trebala da bude. Tek ću na fakultetu bolje upoznati magnitudu komunističke (i svake druge) propagande. Doduše, u to vreme ću uveliko brkati heroje i idole, razvijajući afinitet prema određenim muzičkim zvezdama i njihovim nadasve beskompromisnim stavovima. Nešto kasnije, počeće i ozbiljan holivudski štanc mitomanije iz Marvelovog i DC Comics univerzuma, kao da je neko na brzinu obrisao prašinu sa tomova stripova nađenih na tavanu i Oprinom velikodušnoću svakome podelio po film: ti si superheroj, ti si superheroj, svi ste superheroji…

A onda je došla pandemija pa smo svi na teži način shvatili da zaista, kako kaže onaj otrcani slogan, ne nose svi heroji plašt. I da njihove uniforme, zapravo, najčešće uopšte nemaju oznaku visokog vojnog ranga. Usmereni jedni na druge, osuđeni na kvadraturu dnevne sobe, polažući nade u asepsol i skromnu filcanu krpicu preko nosa i usana – mogli smo se smatrati povlašćenim ako smo posao mogli da obavljamo sa svoje sofe. Zato što oni koji nisu bili te sreće, dobilii bi brzinski kurs čojstva i junaštva u nemogućim okolnostima nevidljive opasnosti. I položili ga za divljenje.

Danas, ceo svet tinja od atmosfere neizvesnosti i netrpeljivosti, i loše vesti teško je izbeći bez obzira koliko ste “delulu” (da upotrebim TikTok terminologiju). Dok još jednu kalendarsku godinu privodimo kraju, razneženi odsjajem svećica na jelci i zadovoljenih apetita, više nego inače bićemo obuzeti razmišljanjem o tome kako da budemo bolji ljudi, i samim promenama kakve želimo da vidimo. Kako se postaje heroj? Činjenica je da ni naučnici još uvek nemaju odgovor. Možda prosto imaju više saosećanja ili empatije, možda postoji “herojski gen”, a možda je sve zbog nivoa oksitocina – istraživanje neuroekonomiste Paula Zacka dokazalo je da ovaj “hormon ljubavi” u mozgu povećava verovatnoću da ćemo demonstrirati altruizam. Ali ništa od ovoga nije “zakucano u kamenu”.