Šta bi nam sada rekao Viktor Frankl?

Manic Street Preachersi su davno pevali “it’s easy to feel, it’s easy to feel… but it’s not good enough even though it’s real”. Od tragedije u Novom Sadu, na fidu sam videla mnogo lepih postova o tome kako treba da budemo strpljivi sa sobom, nežni, saosećajni; stiglo mi je čak i takvo, dobronamerno pisamce na Patreonu: budi uzemljena i utelovljena.

Sve je to lepo i tačno, mislila sam, ali ovo što kažu Manics je nešto sasvim drugo. A onda me je pronašao jedan uljez, anonimni mim: triger je kad vaše telo i um kažu: ova situacija je previše slična nekom golemom s***nju koje mi se već desilo, i nisam okej sa tim.

Triger je jedan od izraza koji su nam ušli u svakodnevni rečnik, pored trauma sa malim t – šok trauma, trauma sa velikim T, borbe, bega, integracije, itd. Kada smo trigerovani, naš mozak reaguje na situaciju koja se sada dešava kao da je neka druga situacija, stresna ili traumatična, iz prošlosti. Trigeri nemaju lepu reputaciju, i obično negativno utiču na našu procenu realnosti, pa nas i filmovi i serije upozoravaju na strašne i teške sadržaje onim triger warning na početku.

Kao da je triger požar ili pad nadstrešnice, pa možemo lepo da odlučimo da ga izbegnemo, samo ako smo upozoreni. Kada vidimo triger, obučeni smo da kažemo klijentu da ovo sada nije ono tada i da se seti koji je dan, mesec i godina, i da je ovde, sada, ovde i sada… utelovljen i bezbedan. Čak i ako nije.

Ovih dana kolektivno proživljavamo (po ko zna koji put) gubitak. Gubitak najčešće vezujemo za osećanje tuge jer smo izgubili nešto vredno – ljudi su izgubili živote, bližnje, mi ostali smo izgubili poverenje, nadu, ideju da smo sigurni ili da to možemo biti. Tugovanje zapravo može biti još mnogo toga: fizički bol, bes, strah, koji nastavljamo da osećamo u kostima dugo nakon što su nam vesti saopštene. Tugovanje nije jedan trenutak, već dugačak, neizvestan, komplikovan proces, i tek smo na početku.