Pitali su me dan posle protesta u Novom Sadu kako mi je bilo. Rekla sam da se osećam ispunjeno, ali i preplavljeno. Ono što nisam rekla, jer trebalo je da prođe još jedan dan da bih to uopšte primetila, jeste da se osećam iscrpljeno. Sad, tri dana posle protesta u Kragujevcu to definitivno mogu da potvrdim. Čini mi se da se i drugi ljudi osećaju slično, bilo da idu na proteste ili ne. Svi smo na rolerkosteru emocija koji vozi od euforije što učestvujemo u nečemu što je toliko veće od nas, do paničnog straha – šta ako sve ovo prođe a ništa se ne promeni.
Klijenti bar deo seanse posvete situaciji koja nas okružuje, studenti razmatraju kakva im je psihološka podrška potrebna. Svesni su da je sve što osećaju jako, ali je teško definisati emocije i ostati sa bilo kojom od njih kad se u roku od nekoliko sati dogodi nešto što izazove sasvim drugi osećaj.
Razgovarala sam sa jednom studentkinjom koja je veoma zabrinuta. “Kad je pas Dona zgažena, jedna devojka je samo pritrčala i uzela je. Ja bih se zaledila a ona nije ni trenutak oklevala, nije razmislila da li je i sama u opasnosti. To su strašne stvari, sve šta mi vidimo i čemu se izlažemo. Ne znam koliko smo svesni šta uopšte osećamo.”
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
