Bila je nedjelja, dan kada se pola Banjaluke stušti na buvljak. Nepregledna masa ljudi hoda gore-dole, čuje se žamor glasova, dovikivanje, cjenjkanje. Na buvljaku se prodaje svašta: od smeća koga je neko samo želio da se riješi, preko starih predmeta i knjiga, odjeće do automobila. Taj šaroliki svijet postoji tu već godinama, a kad prođete kroz kapiju izgleda kao da ste prošli u neku drugu dimenziju. Stvari stoje složene po stolovima na rasklapanje, po zemlji, na ćebadi ili ceradama, u plastičnim gajbama. Suzi i ja smo se nekako probijali kroz uske prolaze, zaustavljali se, raspitivali za cijene. Ni on ni ja nismo redovni posjetitelji buvljaka, postoje ljudi kojima je to tradicija, mi odemo povremeno, ja čisto da ne prespavam cijelu nedjelju koja mi je inače jedan od najsumornijih dana u sedmici, a on jer mu je dosadno.
Uglavnom, brzo shvatimo da za nas nije ta gužva, teško se u svemu tome snalazimo, tako je bilo i ovaj put, pa je neko od nas predložio da odemo na kafu i da se razilazimo. Drugi je zdušno prihvatio. Ja sam, istina, uspio da kupim nekoliko roto-romana iz osamdesetih, par vesterna i nekoliko epizoda Luna, kralja ponoći; trebalo mi je to za jedan projekat na kome sam namjeravao da radim, ali da ne smaram sada s tim. Bilo kako bilo, otišli smo do obližnje benzinske u sklopu koje se nalazi jedan jako pristojan bife, naručili smo kafu i sok, razglabali o nekim sasvim nebitnim stvarima, zapravo, ja sam mu pričao o istorijatu roto-romana u bivšoj Jugoslaviji iako sumnjam da je to njega i najmanje interesovalo.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
