Ponekad kažem „moj muž“, pa se odmah ispravim. Kažem „onaj drugi“

Čitaoci Velikih priča imaju ekskluzivnu priliku da zavire u srpsko izdanje knjige „Himna životu“ Žizel Peliko. Ovaj bestseler, književni događaj godine, može se pronaći na ovom linku. Pred vama je odlomak iz šestog poglavlja, u prevodu Olje Petronić… Prvo poglavlje pročitajte ovde

***

U toj besanoj noći još jednom sam se kačila za pokrete, predmete, za one sitne stvari koje nas ispunjavaju ili se barem zavaravamo da nas ispunjavaju. Bilo je tako teško sada sagledati celinu. Ali branila sam se. A potom bih odjednom prekorevala sebe. Prekorevala sam se zato što nisam ništa videla, što nas nisam bolje zaštitila.

Jednom, u Mazanu, prošla sam tik pored istine. Otkrila sam neobično izbledela mesta na žutim pantalonama kojima sam nedavno častila sebe na rasprodaji, neizbrisive mrlje, kao da sam se isprskala varikinom, neobjašnjivo. Pokušala sam da shvatim šta se dogodilo, vrtela u glavi svoje kretanje od prethodnog dana, šta sam radila, šta sam imala u rukama?

Gusta magla potpuno je prekrila taj dan, nisam se sećala ničega, ni u koliko sati sam ustala, ni kako sam bila obučena, šta sam jela, jesam li izlazila iz kuće, baš ništa mi se nije vraćalo, pa sam u šali dobacila Dominiku, koji je nešto majstorisao: „Je li, Dume, da me ti slučajno ne drogiraš?“

Briznuo je u plač. „Kako možeš da mi kažeš nešto takvo?“

Odmah me je preplavilo osećanje krivice. Povredila sam ga. Zamolila sam ga da mi oprosti. Danas shvatam da sam tada upravo postala svesna svoje zaboravnosti. To očito nije bilo prvi put, pošto je bio septembar 2013, ali jeste prvi put da sam primetila.

Pa pomišljam da možda, duboko u sebi, veoma, veoma duboko, negde na dnu mene, ipak nisam imala puno poverenje u njega, budući da sam ga optužila. Ali u vidu šale, neslane šale koje sam se odmah odrekla.

Ali zašto je onda briznuo u plač? Da bi me bolje podsetio na onaj pakt protiv bola koji je zapečatio naš susret. Navodio me je na krivi put. A zapravo je trebalo da me uzbune njegove suze…