Opet se prave spiskovi

Polarizacija je tema koja već duže vreme okupira moju pažnju, posebno iz perspektive rada sa emotivnim partnerima u konfliktu. Zanimljiv mi je i zastrašujuć momenat kada ljudi počnu da različitosti zbog kojih su se birali i koje su obogaćivale njihov odnos posmatraju kao nepremostive i ugrožavajuće. Razlike koje učine da jedni druge ne posmatraju više kao ljudska bića već kao neprijatelje druge vrste.

Priča iz partnerskih odnosa poslednjih dana prenosi se u širi društveni kontekst baš intenzivno. Sa svih strana pojavljuju se objave o tome ko su naši, a ko njihovi. Prave se spiskovi i liste, ko podržava studente, a ko nudi besplatnu kafu ili radi kad su studenti pozvali na generalni štrajk. Tu su i liste onih koji ćute i ne oglašavaju se.

Plaše me spiskovi i liste. To se nikad nije dobro završilo. Ali razumem i potrebu ljudi da takav spisak vide ili da se na takvom spisku nađu. Ona proizlazi iz činjenice da je linija između dobrog i lošeg u našem društvu već prilično dugo zamagljena.

Složena društvenopolitička situacija i bizarni narativ koji aktuelna vlast kreira doprineli su da se neki ljudi osećaju zbunjeno, izgubljeno i izolovano u odnosu na društvo u kome žive. Neki su se snašli, naravno, ali da bi se to desilo morali su da prihvate da igraju po pravilima suprotnim od onih o kojima danas pričaju studenti i koja su njihove naizgled jednostavne zahteve učinila tako nedostižnim.

Studentska pobuna razbistrila je moralnu i etičku izmaglicu u kojoj već dugo živimo i osnažila ljude da ponovo počnu da se izjašnjavaju o svojim vrednostima, principima i stavovima. Zato se prave spiskovi, da se zna ko je gde i ko se za šta zalaže.

To jeste jedan od pozitivnih aspekata polarizacije, ali je veoma važno da razumemo i njene negativne efekte i da na talasu nade u promene ne budemo zatvoreni i naivni, i što je još važnije, da ne postanemo agresivni i nasilni.