Biće da nešto, kao što umeju, nisu išli vozovi, to je jedini razlog zašto sam kročio u međugradski – pa još i međunarodni, možeš misliti! – autobus. Mora biti da je bus, u godinama kada se nije imalo za avion i kada se nije imao automobil, bio jedina preostala opcija za put do mora.
Traume se, to ćemo utvrditi u tih desetak i kusur sati, ne leče izlaganjem izvoru traume, pa tada svakako nisam zavoleo autobuse, naprotiv. Ali sam, sasvim moguće, prvi put zavoleo jedan grad.
Prvi put? Mogu li se stvari, pa i naseljena mesta, zavoleti više puta, a da se od njih u međuvremenu ne odljubite? Mogu, zapravo, gradovi su često kao dobre pesme koje čujete na radiju i zaboravite na njih, pre nego što se, godinama kasnije, magično pojave u vašem životu, i imate utisak kao da su uvek bile tu.
Autobus, dakle, i grad.
Ukazao se u daljini a onda je odjednom bio svuda, kao da ima samo centar – čaršiju – i ništa više. Bilo je vruće i ljudi su bili nervozni, cegeri puni odavno otopljenih sokova i polupojedenih grickalica nestrpljivo su odbrojavali sate makar do granice, ako ne do crnogorskog primorja, i taj je grad bio još samo jedna prepreka koju treba savladati.
Verovatno sam bio jedini koji je pažljivo upijao svaki ćošak u tim uskim, zakrčenim ulicama.
Zašto mi se, a prošli smo u tom trenutku kroz pola Srbije, zašto mi se dopao Novi Pazar?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
