Svaka profesija ima svoje blistave trenutke, ali i uspone i padove. Brzina kojom se svet menja, raste ili se razara, uslovljava i način na koji se mnoge nauke dodatno usavršavaju ili stagniraju. Razloga je bezbroj. U tom svetlu valja posmatrati i razvoj psihologije kao nauke, pre svega delatnosti koja je pomagačka, edukativna, razvojna, istraživačka, savremena. U psihologiji ćemo naći različita usmerenja i obrazovanja, polja delovanja, izvanredne stručnjake i mediokritete… uostalom kao u svakoj struci i nauci.
Svako ko voli svoju nauku, njome se bavi predano, istrajno, lojalno, stručno, misli da je ona, ako ne najbolja na svetu, onda odmah pored najbolje. Istini za volju, mi kao narod volimo da smo najbolji, bar u sportu. Ja mislim da je psihologija jedna takva nauka – najbolja. Teško da neko može da razume, sem psihologa, koliko je psihologija kao nauka raskošna, sveobuhvatna, prodire u svaku sferu društva i nema te oblasti ljudskog funkcionisanja u kome psihologija nema primenu. To je tako što se same nauke tiče.
Malo je drugačije kada se pogleda način na koji se ona primenjuje. Tokom studiranja se brucošima, a potom i već odraslijim studentima nekako neverbalno, a često i verbalno, poručuje da su oni, recimo, elita. Valjda po tome što Filozofski fakultet ne prima u neograničenom broju brucoše na Odeljenje za psihologiju. Danas postoje i privatni fakulteti na kojima se izučava psihologija, ali i oni funkcionišu na sličnim edukativnim osnovama. Ne znam još po čemu smo mi elita, niti sam se ikada tako osećala.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
