Protestantska eshatologija prokletstva/iskupljenja, koja je tako draga Amerikancima, našla je novo otelotvorenje u ljudskom uticaju na klimatske promene. Činjenica je da suočavajući se sa licem prirode nailazimo na svoju krivicu, nemoć i potrebu za pokajanjem.
Postoji ta vašingtonska scena iz januara 2017. godine. Donald Tramp, tada još novopečeni predsednik Sjedinjenih Država, imenovao je Skota Pruita za direktora Agencije za zaštitu životne sredine. Pruit prati uobičajenu proceduru postavljanja pitanja pred senatskim većem. Jedan od prisutnih senatora je i Berni Sanders, čovek koji nije uspeo da dobije nominaciju Demokratske stranke 2016. Diskusija se vodi o klimatskim promenama. Sanders ne časi časa. U roku od nekoliko minuta, on postavlja ovo pitanje, ponavljajući ga nekoliko puta: „Da li verujete da su klimatske promene uzrokovane emisijom ugljenika proisteklog iz ljudske aktivnosti?“ Skot Pruit, ne mogavši više da odloži odgovor, kaže: „Senatore, moje lično mišljenje je nebitno.“
U parlamentu, reč „verovati“ zvučala je nekako robustno, neskladno. „Da li verujete u…“, insistirao je Sanders, besno i autoritativno. Međutim, kada je u pitanju nauka, „verovanje“ je ipak nekako uspelo da pronađe put do političke debate. Tokom pandemije COVID-19, izabrani zvaničnici i TV novinari pozvali su stanovništvo da „veruje u nauku“. Deluje kao da smo već dugo učeni da svoje navike odbacujemo onoliko brzo koliko želimo. Bog je mrtav, ali se sve događa kao da naš leksikon i naši ideološki refleksi nisu u stanju da ga oplaču. Kao racionalisti, objektivisti i materijalisti kakvima sebe smatramo, nosimo vekove indoktrinacije koja je oblikovala naš pogled na svet.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
