Kako smo tražili uranijum iz vazduha

Ambicije da se stvori jaka baza za nuklearne nauke bila je jedna od važnih tema za jugoslovensko rukovodstvo 1950-ih godina. U senci pričalo se o želji da se možda, jednom, dođe i do nuklearne bombe, ali za početak morao se obezbediti izvor sirovina.

Prvi trag tih istraživanja vodi u oktobar 1947. godine kada je u selu Dobrotić kod Prokuplja pronađen autunit, ruda uranijuma. Jedan geolog koji je pregledao jedan komad kristala sa tog mesta pronašao je u literaturi da se na Madagaskaru u sličnim komadima berila nalazi i mineral uranijuma. Dva geologa otišla su na lice mesta volovskim kolima i našli su žute prevlake autunita. Doneli su uzorke u Beograd i fizičari Dragoljub Jovanović i Pavle Savić ustanovili su da se radi o radioaktivnoj rudi. Oni su bili poznavaoci teme jer su radili pre rata u Parizu, u Institutu za radijum kod Marije Kiri.

U to vreme nije se očekivalo da na jugoslovenskom prostoru ima uranijuma. Malo se znalo, ali i u svetskim razmerama nije bilo mnogo informacija o tome gde i kako tražiti ležišta radioaktivnih sirovina. U vreme Drugog svetskog rata znalo se za samo četiri nalazišta na svetu – najizdašnije u nekadašnjoj kolonijalnoj provinciji Katangi, na istoku Belgijskog Konga, u SAD u Koloradu, na severu Kanade i Joahimovu u Češkoj. Amerikanci su prikupili dovoljno uranijuma za projekat izrade prvih nuklearnih bombi „Menhetn” i posle rata ćutali su o tome gde ima uranijuma. Ostali akteri trke u osvajanju nuklearnog naoružanja takođe su pomno čuvali informacije.

U Beogradu u najužem delu vlasti bili su srećni zbog nalaza autunita i ocenili su da treba nastaviti potragu i da prvorazrednu strategijsku važnost ima posedovanje svog uranijuma. Odlikom vlade FNRJ od 20. marta 1948. godine formirana je administracija koja je trebalo da se bavi „koordinacijom rada naučnih instituta” sa primarnim zadatkom da se traže nuklearne sirovine.