Uzalud je Džo Bajden prethodnih dana bio uporan u tome da ne odustaje. Ejdžisti su bili glasniji i to je bila unapred izgubljena bitka, a onda je posle atentata na Trampa ova tema postala manje važna, ali ne toliko manje da će Bajdenove godine i njegove kognitivne funkcije prestati da izazivaju polemike o starosti. Ipak, nije isto kada prozivaš nekoga ko ima više od 80 kao on i kog je tokom debate sa Trampom bilo zabrinjavajuće gledati, i nekoga ko ima preko 50 kao Dženifer Lopez. A prozivaju i nju stalno i jure joj bore da je podsete koliko ima godina. Jer ejdžizam je toliko izražen da su ljudi u četrdesetim u situaciji da se brane od predrasuda koje se odnose na godine pa recimo žena treba da razmišlja kada je vreme da prestane da nosi bikini (ovo odmah da rešimo: nosite bilo koji kupaći kostim koji vas čini srećnim. Ili nemojte da nosite kupaći uopšte, ako želite da ste nudista. Godine nemaju apsolutno nikakve veze sa tim).

Pa kako je onda Bajden (koji ima neke znake koji mogu, ali i ne moraju, da upućuju na demenciju) mogao uopšte da bude poslednja odbrana od ejdžizma kad ljudi nekoliko decenija mlađi od njega moraju da se brane od prozivki upućenih njihovim godinama?

Iako se svi kunu kako nemaju ništa protiv “starijih ljudi” i uprkos napretku u inicijativama za različitost, jednakost i inkluziju, ejdžizam ostaje jedna od poslednjih društveno prihvatljivih predrasuda.

I to ne bi bilo ništa čudno da starost nije neizbežna. Zašto smo onda toliko nefer prema starosti koja će doći po sve nas? Ili je svaki takav pogled i otklon prema starosti samo strah i zabluda da ćemo je izbeći i da nas neće sačekati – ako budemo imali sreće? Kad hoće.