I traktore ubijaju, zar ne?

To je uvek bio siguran način da je iznerviram. Dok se vozimo pored nekog polja ili voćnjaka, pitao bih je koji je to drvored ili šta su to posadili, i naravno da ne bi znala. Nikada ne bi znala. Da nije lešnik? Da nije uljana repica? Možda je pšenica? Znaš li ti uopšte razliku između ječma i lana?, insistirao sam, dok se njeno strpljenje polako trošilo: ima jedan trenutak kada neprimetno zakoluta očima, a nozdrve počnu da se šire. Opasna zona.

U njenu odbranu, odgovor na takva pitanja uglavnom ne znam ni ja. U moju odbranu, ona je odrasla na selu. Pravom selu, gde poneko i dalje živi od svog rada, gde svako ima njivu i obrađuje je, gde ljudi diskutuju o setvi i žetvi, gde gledaju u nebo i kunu ga, pa ga onda još više kunu. (I ja sam, setiće se čitaoci ove kolumne, odrastao u selu po imenu Žarkovo, ali tamo je bilo začuđujuće malo poljoprivredne mehanizacije, s obzirom na onoliki ravni Makiš…)