Bilo je to pre dvadesetak godina, zadesila sam se u Madridu, u školi jezika, provela mesec dana tamo i onda se kurs približio kraju i svi iz moje grupe su se vratili kući direktnim linijama, samo sam ja, iz Srbije morala da sačekam taj jedan dan, jer sam do Beograda let imala tek sutradan. Preda mnom je bio još jedan dan u Madridu, koji sam tada već dobro upoznala, ali ovog puta bez ikoga koga znam, jer su svi već odleteli kući u Sao Paulo, Moskvu, Rim, Krakov. Prošetala sam se po sunčanom vremenu do muzeja Prado i tamo provela ceo dan, a još je i meni ubogoj značilo što je nedeljom ulaz bio besplatan, jer je putovanju bio kraj i zlatnici su (tada još pezete) bili potrošeni. Pamtim da sam posle muzeja dugo sedela u Parku Retiro ispred Kristalne palate i jela sendvič kakvih tad nije bilo kod nas, sećam se jake arome sušenog paradajza. Uživala sam u tome da budem sama tog dana. Kao da mi je neko poklonio vreme sa samom sobom. Let mi je bio sutradan oko podneva, pred sobom sam imala celu večnost u jednom danu, ništa što moram da uradim, sve fluidno i slobodno, a opet zauzdano i oivičeno ulicom Gran Via, duhom jedne dive Sare Montiel, mirisima pijace, flambojantne četvrti Čueka koja priziva Almodovarovu Movidu.

Sutra ću već biti na Zvezdari, u svom krevetu, ali preda mnom je ovaj dan da uživam sama sa sobom, u gradu koji sam taman toliko upoznala da u njemu budem slobodna, ali ipak dovoljno stranom da me i dalje iznenađuje, bez ikoga ko mi je okupirao vreme poslednjih mesec dana, bez zgodnog Italijana iz sela iz koga je i Monika Beluči koji mi se sviđa i ne kapira da se moje ime piše sa jednim N, bez školskih obaveza, testova, beskrajnih razgovora, konverzacija na stranom jeziku, ali i bez roditelja koji će me sutra sačekati na aerodromu i obasuti pitanjima kako je bilo. Došao je dan jednog smiraja i radosti što sam sama sa sobom, dan koji je bio kao stih iz čuvene pesme “Cause I’m free, nothing’s bothering me”. Pesma je, nimalo slučajno, iz vesterna, gde je junak uvek sam i pomalo odvojen od svih. Staviti mozak na otavu, iako nisi u Kanadi, već na Iberijskom poluostrvu, još jedan relaksirani dan šetnje, starih majstora, ćutanja, uživanja u suncu i u činjenici da niko ne zna ko si, kuda si se zaputila, da li si sama.

I to je bio moj prvi svesni masturdating.