Dan kad je otišao Piksi

“Da ti kažem ja nešto, komšo… Nije taj Piksi ništa posebno. Nisam ti pričao možda… Al’ ja sam bio ista generacija s njega u kadetsku ekipu od Radnički. Nije ič znao da igra fudbal. Driblao sam ga, gurao sam mu loptu kroz noge… Nego on imao vezu. A imao i sreću. Pogurali ga… Znam ja to. Šta? Ona dva gola protiv Španiju na prvenstvo devedesete? To sam ja mog’o da dam sa zavezane oči. Mnogo mi to jaka stvar… To se, bre, radi na treninzi. Prosto k’o pasulj. A, da ti kažem… I ja sam isto tako mog’o da budem veliki igrač i trener posle, al’ nisam imao nikog da me gura. A nisam imao ni sreću. Povredi koleno kad smo igrali s Dubočicu. I tol’ko ti beše moja fudbalska karijera. I eto ti sad taj Piksi… Iz Pasi Poljanu… S dve leve noge… On će da vodi reprezentaciju? Mene da su turili kod Jordu u Golubarski bife, za golem astal, sa trie’s vruća ćevapa i kilo s kilo, sastavio bi pet puta bolju taktiku. Šta? Trenerska škola? To je za budale. Il’ se rađaš ko selektor il’ si šunjomud. I da ti kažem nešto… Meni mi drago što su ispali onako. Što? Pa, jeste. Nek se pokaže da sam bio u pravu. I sve sam ja to predvideo, da znaš. Kako? Pa na internet. Pogledaj moju fejsbuk stranu. Svaki dan sam pisao kako Piksi treba da postavi igru, gde se zajebao, kog nije trebalo da vodi u Nemačku… Al’ ko će mene pa da sluša? Da se ne povredi u tu utakmicu sa Dubočicu… E, gde bi mi bio kraj? Nego, komšo… Aj’ plati još jedno pivo, nemam ni ćorav dinar. Ja ću obrnem turu u utorak, kad kevi legne penzija.”

Ovako otprilike izgleda monolog prosečnog srpskog “stručnjaka” za sve (pa i za fudbal) kakav ste često mogli da čujete tokom grupne faze evropskog prvenstva u fudbalu, sa (za nas) tipičnim “argumentima” i mudrolijama jer, odavno se to zna, svaki Srbin ume bolje da sastavi reprezentaciju od selektora i vladu od premijera.

Ne, ovo ipak nije priča o fudbalu.

Ni o evropskom prvenstvu.

Nije čak ni o Piksiju.

Ovo je priča o našem mentalitetu.