Nikako da se otmem sećanju na čuvenu rečenicu Zorana Radmilovića, neponovljivog Kralja Ibija, “O, narode moj”, ali i možda zaboravljenu pesmu Radojke Šverko “Kud plovi ovaj brod”. Baš tako. Ma kako izgledale nespojivo, spaja ih besmisao u kome smo se našli: narod i brod koji ode ko zna kuda.
Imalo bi mnogo toga da se kaže o narodu i brodu, ali ostaću samo pri komentaru jedne pojave, fenomena, neshvatljivog i neprihvatljivog ponašanja jednog dela ovog “naroda”, onog koji je zaboravio kome se obraća i kakve posledice iz svega toga mogu da budu.
Svedoci smo da je najveći broj prodavnica namenjen ishrani, ali i kocki. Možda bi neko rekao da pomenute pekare ne utiču dobro na zdravlje, pre svega, mališana jer su… kao da to što pravimo kod kuće nema sličan procenat masti, sira, mesa ili čega još. Ne goje se deca zbog pekare nego zbog toga što kod kuće, najčešće zbog prezauzetosti roditelja, nemaju bogzna kakav izbor. Nije ovo osuda roditelja, daleko od toga. Znamo da većina ima početak radnog vremena, ali nema kraj. I onda zvuči paradoksalno, smešno, tragikomično kada se preti udaljavanjem pekara od škola jer će to omogućiti odgajanje zdrave i vitke dece. Koliko se sećam, stres je jedan od faktora koji uslovljava da jedan broj ljudi ima pojačanu potrebu za hranom. Pitamo li se da li su naša deca pod stresom? Sada već vidim podsmeh u očima mnogih jer “deca ne znaju šta je stres”. Rekla bih “važi” da me nije sramota. Besmislica. Smanjimo stres, a ne smanjujmo njihovu potrebu da jedu. Jedino ako neko ne otvori pekaru zdrave hrane, to bih volela da vidim. I sad se svi sekiraju zbog toga što su nam deca gojazna, ponovo će aktivirati “Čigoticu”, briga na sve strane, pršti, ali se iza ovog brda valja nešto drugo što nam je pred očima, ali kao što kažu Englezi, okrećemo slepo oko pred tim.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
