Da li smo blizu kraja škole kao institucije?

Obrazovanje trenutno doživljava tektonske promene koje ne želimo da vidimo i uvažimo, baš zbog toga što i društvo prolazi kroz takve promene. Mi se ponašamo kao da je škola institucija koja je oduvek postojala i stoga je neka vrednost sama po sebi. Škola je institucija koja je uvedena primarno radi prenošenja vrednosti, istorijskih znanja, kulturnih obrazaca i sekundarno, socijalizacije. Škola već duže ne služi ničemu osim socijalizaciji i prenošenju znanja koje vodi do profita. Ideja da je celokupno obrazovanje samo sticanje obrazovanja od koga se zarađuje urušava tradicionalnu instituciju školstva, a sa pojavom veštačke inteligencije, konačno se nazire kraj škole kao institucije. Srbija je tu na margini, ovde se to ne prati niti razume. Kod nas se obrazovanje svodi na učenje „pro forma” i napamet. Učenici uče napamet, za to su nagrađeni u školi, ali ne i u životu, a nastavnici, čast izuzecima, vode čas na isti način – neinventivno i bez sluha za učenike i njihove potrebe, kao i za život van učionice. Nadležni tu samo traže formalno ispunjenje uslova, a suština odavno nikoga ne interesuje, već samo uredna administracija.

Što se obrazovne dinamike tiče, ona se prelama iz samih društvenih dinamika. U hiperindividualizovanom društvu, svako je za sebe, tako da je empatija niska, a socijalizacija ograničena. To u prevodu znači da se deca takmiče, i ocene postaju znak lične bitnosti, te je stoga ličnost svakog deteta stavljena na roditeljski pijedestal. Nastavnici nemaju, niti mogu imati autoritet, i sa tom idejom moraju da raskrste – društvo se izmenilo, a na sve to i roditelji nastavnike tretiraju kao sredstvo za ispunjenje svojih ideja o superiornosti svog deteta. Da stvar bude gora, bilo kakav segment obrazovanja koji služi bilo čemu što nije upotrebna vrednost, proteran je iz upotrebe, pošto se celo društvo upravo i svodi na upotrebnu vrednost.