Svi znamo da 15. mart ima lošu reputaciju, da je to tragičan dan, koji je takvim učinila arogancija. Šekspirov Julije Cezar polazi na taj dan, kada su Rimljani slavili takozvane martovske ide, na okupljanje na trgu Largo Argentina, gde se kovao srebrni novac, prenebregavajući upozorenja, koja su dolazila od najbližih i od potpuno stranih osoba, i tamo ga ubiju zaverenici uplašeni da će se proglasiti za cara i uništiti republiku, što dalje vodi građanskom ratu i uspostavljanju carstva. Kako su Srbija i Beograd uspeli da izbegnu da im se tragedija ponovi i napravili korak dalje ka oslobađanju od uzurpatora sve vlasti? Da li da se nadamo da smo u 2.069 godina ponešto i naučili?
Da odmah priznam: ja sam mislio da nismo, da su kolektivno beznađe i neorganizovanost pobedili, da će okupatori čija se prezimena rimuju s našima vladati koliko god budu hteli (odnosno dok ne budu strancima prodali i poslednji prirodni izvor koji nešto vredi). Živim daleko, pa me je bilo sramota da druge podstičem na potencijalno opasne akcije dok sam šetam pored Muzejskog ostrva, ali nikako nisam mogao da se pomirim s tim da generalni štrajk nije počeo jutro nakon što je u Savamali srušena i poslednja iluzija o postojanju pravnog poretka i Srbija prestala da bude republika. Mislio sam da je tragedija u “Ribnikaru” nešto najstrašnije što bilo kom društvu može da se desi i da je propast protesta nakon nje definitivni znak da je bilo kakav optimizam znak neograničene naivnosti ili ludosti. Sećam se da sam popodne 27. oktobra prošle godine seo u avion i, uprkos sunčanom nebu, mislio o tome kako neću doživeti da Srbija bude oslobođeno društvo u kome bih mogao mirno da živim i fokusiram se na bilo šta što bih još voleo da uradim.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
