O Žizel Peliko teško je ne samo pisati nego i razmišljati (da ne pominjem osećati): ovaj tekst je sigurno više od mesec dana čučao netaknut na desktopu. U jednom trenutku, pomislila sam da je vest već stara i da nema smisla ni da ga završim. Izbegavanje je veoma jak mehanizam, jer je nastao iz potrebe da se zaštitimo.
Zamišljala sam potencijalnog čitaoca koji je prethodnih par meseci proveo van svetskih dešavanja i ne zna o čemu se radi, a moj prvi poriv bio bi da mu kažem da gugla, umesto da je priča “previše” čak i za nas koji radimo sa ozbiljnim, dugoročnim traumama i porodicama na margini.
A ako bih zaista pokušala da dam neki opis, rekla bih da priča govori o potpunom gubitku poverenja u svet, nasilju koje traje i okrivljavanju žrtve.
Međutim, govori i o tome kako je Žizel Peliko “obrnula igricu” i odlučila da sudski proces prema njenom mužu, koji ju je godinama zloupotrebljavao i dozvoljavao drugima da je zloupotrebljavaju, zloupotrebljavajući tako ono najvrednije – odnos poverenja, učini dostupnim javnosti, uz poruku: stid mora da promeni stranu.
Baš kao u narodnim pričama, u kojima se pojavljuju čudovišta ali i junaci spremni da ih pobede.
Kao i – možda – mnogi među nama, zauzela sam malo defetiskički stav; pomislila sam kako je Žizelin proces samo jedan od mnogih gde će žrtvu provesti kroz špalir – kako se, zaboga, nijednom nije probudila za sve te godine? Kako nije posumnjala, itd. – a onda će sve biti zaboravljeno i ništa neće biti ispravljeno, i biće, baš kao u jednom tekstu na ovim pređašnjim virtuelnim stranama, da niko nije kenselovan – da se niko ničega ne seća.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
