A vozovi će nastaviti da idu…

Nije bio zemljotres. Nije bila bomba. Bio je, po svemu sudeći, “ljudski faktor”. U prevodu sa srpskog novogovora, to znači da neko nije uradio nešto kako treba.

Posledica “ljudskog faktora” su ljudski životi. Bez navodnika, stvarni i prekinuti. Zato što neko nije planirao dobro, planovi nekih ljudi koji su se u najgorem trenutku našli na “pogrešnom mestu” raspršeni su na najgori mogući način.

Nadstrešnica Železničke stanice, koja se u petak obrušila na ljude u Novom Sadu, bila je tu da se pod nju skloniš. U danu kada se obrušila, i sam sam prošao ispod nje, nemarno, u brzini, žureći na voz kao mnogo puta do tada. Niko za njom neće žaliti, naravno, ona je bila samo deo objekta, ali je imala svoju svrhu.

Ispod nje se prolazi da biste negde stigli, pod njom se sklanjate od kiše dok čekate autobus, pod njom se traži hlad u danima kada vam se đon i duša razlivaju po asfaltu. Pod tom nadstrešnicom se neko čeka ili ispraća. Poslednji zagrljaj, poslednji poljubac i poslednje mahanje pred put. Poslednje pred put, ne i poslednji put.

Na klupama pod nadstrešnicom radnici su odmarali noge, đaci iz prigradskih naselja pričali su koji profesori ih nerviraju, beskućnici su varali vreme, neko je možda prebrojavao svoje životne poraze i ono što se, gledanjem samom sebi kroz prste, moglo smatrati pobedom.

Nadstrešnica je bila tu za zaljubljene, jer stanice su takvo mesto. Odlazeći voz ostavlja tugu na peronu za one koji ispraćaju nekoga, dok onaj koji pristiže donosi sreću. I uvek je tu nada ili saznanje da će se vratiti onaj koji je otišao.

Pod nadstrešnicom su se odvijali životi. Šezdeset godina ona je bila prostor nikad zabeleženih priča, prostor naše lične istorije. Stanica i nadstrešnica su grad u gradu, tu se mešaju najrazličitiji ljudi, cipele što šljašte sa poderanim patikama. Vidite ko dolazi, ko odlazi, ko stoji, odmerite puls.

Na početku svog novog romana, Slobodan Tišma piše da “svaki pejzaž nemo svedoči onome što se događa u njemu”. Taj pejzaž s nadstrešnicom je nemo svedočio svima nama, našim odlascima i dolascima. U sledećoj rečenici zapisao je i da “dok zemlja ćuti, nebo proklinje”. To je opis petka, 1. novembra 2024. u Novom Sadu.

Nikad, dakle, nije trebalo da se dogodi da postane mesto tragedije. Ili zločina. A upravo to se dogodilo. Kada je utihnuo taj nadstrešnica-grad, utihnuo je i Novi Sad.

U petak uveče Novi Sad je nemirno mesto. Ovog puta je pokušao da bude tih. Pojedini lokali su izražavali deficit ljudskosti i suficit nepristojnosti muzikom koja je treštala, ali čak ni u Laze Telečkog, ulici čiji je behaton obojila reakcija organizma na alkohol, hranu i drogu, nije bilo publike.

Sveće na Trgu slobode osvetljavale su pitanje – ko je kriv? Ljudi i sada postavljaju pitanja, jer odgovore nisu dobijali ranije. Kako je moguće da se obruši deo stanice koja je rekonstruisana? Odmah je rečeno da nadstrešnica nije bila obuhvaćena rekonstrukcijom, i ljudi, naravno, ne veruju.

Za to imaju nekoliko razloga. Glavni je taj što javnost nikada nije dobila potpuni uvid u projekat koji bi otkrio šta se tačno radi na stanici.

Trh Slobode, Novi Sad, 1. novembra 2024.NENAD MIHAJLOVIC / AFP / Profimedia

Kada su novinari tražili od Ministarstva saobraćaja informacije o radovima, odgovor koji su dobili bio je da je ministarstvo kontaktiralo kineskog partnera angažovanog na radovima i da im je rečeno da kompanija ne želi da se podaci iz ugovora dele s trećim licima. U ovom slučaju trećih lica ima nekoliko miliona koji sebe smatraju građanima Srbije.

Država Srbija je tako nepoznati interes kineskog konzorcijuma stavila ispred opravdanog interesa građana iz čijeg džepa će taj posao na kraju biti plaćen. Zato postoji osećaj da zemlja Srbija sve više postoji samo kao geografski pojam, a ne zbog onog što jednu državu čini, kako glasi ona floskula, “servisom svojih građana”.

Istina, nije sve bilo tajno. Radovima na Železničkoj stanici se rado hvalilo, toliko da je morala biti svečano otvorena u dva navrata, u svrhu kampanje i samo radi promocije. Da, političari su dolazili dva puta da se slikaju i pohvale kako su radovi sjajni, kako je sve odlično i kako će biti još bolje. To im je bilo u interesu, ali ne i da odgovore na pitanja.

U danu kada se dogodila tragedija najviše puta smo čuli da nadstrešnica nije bila rekonstruisana i da će se odgovorni kazniti. A da li će se proveriti kvalitet svega što je do sada urađeno; to nije dovedeno u pitanje. Ili se o toj temi nisu konsultovali s partnerima.

Nekom prilikom sam čuo da osmišljavanje smrti proizilazi iz osmišljavanja života. To zvuči lepo, ali kada nastrada dete, ne možete da ne osetite da tu nešto ne štima, da postoji neka nepravda. Kada nastradali počnu da se pretvaraju u brojke, osetite kako vam želudac i srce menjaju pozicije.

Možemo se pomiriti s tim da je život prepušten slučajnostima, teže je naviknuti se na to da su ovde slučajnosti često samo druga reč za nemar, neukost. Bol u međunožju, shvatili smo, neretko prethodi bolu u srcu.

Mesto na kojem se život odigravao na svoje čudne načine u jednom danu dobilo je potpuno drugačije značenje. I sada će se tražiti krivac za tu krvavu promenu, kao da svi ne znamo o čemu je reč, kao da ne znamo da nije u pitanju samo Neko, već i Nešto.

A vozovi će nastaviti da idu, autobusi će kupiti putnike. Ipak, Novi Sad je stao. Makar na kratko, dok sveće ne dogore.